Pi­še: Pi­še: Vuk Vu­ko­vić



Mi­sli­ti sce­nu jed­ne sve­zna­ju­će teh­no­lo­gi­je u naj­ma­njem zna­či na­sto­ja­ti pro­ble­ma­ti­zo­va­ti stva­ri do iz­vje­snog ste­pe­na ra­svje­tlja­va­nja ulogâ i su­štinâ.
U šta pre­ra­sta (mu­ti­ra) pred­met že­lje to­tal­no me­di­ja­li­zo­van? Da li gu­bi na si­li i ot­po­či­nje uvi­ja­nje u vla­sti­tu sli­ku ko­ja ni­šta ne emi­tu­je? Vir­tu­al­no cir­ku­li­sa­nje za­vo­di, jer is­tra­ja­va i osta­je su­ve­re­no po­lje ko­je is­po­lja­va moć bez mo­guć­no­sti da se na nju re­a­gu­je. Po­put de­mo­kra­ti­je ko­ja ni­je ostvar­lji­va, ali bez ko­je se opet ne mo­že, stva­r­nost sto­ji po stra­ni, slu­že­ći te­stu, sa­ku­plja­ju­ći kr­ho­ti­ne be­smi­sle­nog ude­sa, u ko­me op­šta vir­tu­a­li­za­ci­ja si­mu­li­ra afek­te od ko­jih za­vi­si ko­lek­tiv­no kre­ta­nje. Pa, ipak, u ostva­re­noj kon­tro­li, spon­ta­ni­tet se mar­ki­ra, ak­ci­je se kre­ću stro­go li­ne­ar­no, ti­me rje­še­nja ve­nu na pla­nu od­već ja­lo­ve ima­nen­ci­je.
Upra­vo je to uči­ta­va­nje: si­la ko­ja sve ap­sor­bu­je, su­prot­sta­vlja se­bi, i na­po­slet­ku uki­da. U tom za­ča­ra­nom vr­tlo­gu (vr­tlo­gu de­li­ri­ja du­gi­nih bo­ja, raz­vod­nje­nog ekra­na, itd.), pred­met se do­bi­ja u slu­čaj­no­sti, ili iš­če­za­va u ni­šta­vi­lu. Na­slu­ću­ju­ći o ka­kvom se mo­to­ru usi­sa­va­nja ra­di (o ka­kvoj kli­mi fil­tri­ra­nja), ra­zu­mi­je­mo ka­ko sve te­ži fi­nal­nom ob­li­ku me­mo­ri­je u kon­den­za­ci­ji si­la mo­ći.
Ta­ko kon­tro­la ne istu­pa u od­lu­ci da ne­što uki­ne, pri­je se ra­di o iz­vje­snom pre­mje­šta­nju u onaj po­lo­žaj ko­ji od­mah na­slu­ću­je vla­sti­ti ne­u­spjeh.
Re­pre­si­ja je ve­li­ki tro­šak da bi se pri­mje­nji­vao na sta­nje du­bo­ke stag­na­ci­je, ko­ja je, ina­če, pa­ra­dok­sal­no, na sve ot­por­na. Vi­še ni­je stvar u to­me da nam ne­do­sta­je do­ga­đaj, ko­li­ko nas pri­je mla­či plit­ka že­lja za njim. Ono što je do­ga­đa­ju neo­p­hod­no za raz­voj je­ste ne­iz­vje­snost, ko­ju smo li­kvi­di­ra­li bi­o­me­trij­skim je­zgrom.
Ni­je mo­gu­će ka­ko se i da­lje pro­la­zi­mo svi­je­tom, pra­zan i ot­ka­čen od se­be, lu­ta at­mos­fe­rom ne­u­po­tre­blji­vih po­da­ta­ka ko­ji pul­si­ra­ju u na­če­toj mre­ži. (Kao što po­sto­ji de­po­ni­ja auto­mo­bi­la, kon­zer­vi, ras­ho­do­va­nih mo­de­la, ta­ko ne­gdje iz­van at­mos­fe­re kru­ži i de­po­ni­ja mrežâ, ka­blo­va i či­po­va iz­vr­nu­tih iz pro­va­lje­nih hod­ni­ka, sre­di­šnjih so­ba, bi­je­lih ha­la, u ko­ji­ma se spre­ma­la obe­ća­na bu­duć­nost ob­u­če­na u teh­no-tran­scen­dent­no iz­da­nje.) U mrač­noj di­ja­spo­ri, iz­van po­to­nje gra­ni­ce, sve je u to­ku pre­sud­nog pre­sni­ma­va­nja ko­je se mo­ra iz­ve­sti bez gre­ške, u ko­me se okre­će sve, ka­ko uni­ver­zum ta­ko i gri­nja. Ne­ma mje­sta, da­kle, ko­je ni­je za­hva­će­no ko­ro­zi­jom!
Uči­ta­va­nje je pro­ces pro­či­šća­va­nja, od­stra­nji­va­nja, pa tek on­da umno­ža­va­nja; slič­no na­ci­stič­kom ide­al­nom pro­jek­tu, ili por­no pro­jek­tu tur­bo dje­vo­ja­ka. Po­put Lon­do­na, gra­da-ka­me­re, po­da­tak se mo­ra na­su­ka­ti na sop­stve­nu pu­sti­nju. Moć je iz­blju­vak iz­la­pje­le si­le sim­bo­li­zma, ko­ja je osta­la ugro­že­na na­kon lu­cid­nog na­pa­da Ri­čar­da III.
Ta­ko teh­no­lo­gi­ja zna­nja na­pa­stvu­je sva­ki pe­dalj stvar­no­sti, mi­je­ša­ju­ći se sa svo­jim dvoj­ni­kom, ko­ji je isto­vre­me­no rat u Si­ri­ji i ri­ja­li­ti na Ta­hi­ti­ju.
Sa­mim tim sna­ge vri­jed­no­sti iz­u­mi­ru na sva­kom fron­tu, ka­če­ći se za vri­je­me ko­jem je uspje­lo ismi­ja­ti i ve­li­čan­stve­ni za­nos ni­hi­li­zma. Leb­de­ći u sta­nju mi­stič­ne uz­ne­se­no­sti, re­a­li­zu­je­mo se pa­met­nim ta­ble­ti­ma, ono­stra­nim sig­na­li­ma, di­gi­tal­nim vi­bra­ci­ja­ma ko­je na­mah ske­ni­ra­ju že­lje­ni obje­kat. Na taj na­čin, post-sa­vre­me­ni dis­kurs u ovim re­do­vi­ma na­stu­pa kao sa­sta­vi­na li­ri­ke i na­uč­ne fan­ta­sti­ke.
I, za­i­sta, mo­žda je ovo no­va Atlan­ti­da, ostr­vo na­sta­lo pu­tem la­bo­ra­to­rij­skog eks­pe­ri­men­ta, u ko­me su pri­ro­da i ki­ber­ne­ti­ka ko­nač­no sra­sle u vje­štač­koj ver­zi­ji lju­bav­ne i po­slov­ne in­te­li­gen­ci­je.
Ka­kav raj u pa­ti­ka­ma, u gra­du gdje je i dr­vo­red pro­fe­si­o­na­lan, gdje se sa­sta­ju te­ni­ski ta­le­nat i fran­cu­ski je­lov­nik u re­kla­mi ko­ja for­si­ra po­tre­be is­pred že­lje. Bu­dan ho­da­ti uz ver­ti­kal­no sta­klo, obo­ža­va­ti ovu be­smrt­nost pla­sti­ke, svu pro­iz­vod­nju ko­ja se na­sil­no pro­ljep­ša­va u ši­zo­fre­nim is­tu­pi­ma ko­ji su čas mu­zič­ki, pa po­tom voj­ni. Sva­ka­ko, sva­ka baj­ka se te­me­lji na ko­šma­ru, na ha­lu­ci­no­ge­noj sup­stan­ci ko­ja nam ša­lje fleš-be­ko­ve Ali­se u pa­klu dok hra­ni dvo­gla­ve ze­če­ve... Po­treb­no je na sin­te­tič­ki na­čin ob­ra­di­ti ma­štu, pri­mi­je­ni­ti to­tal­nu vi­zu­e­li­za­ci­ju na sve nje­ne za­ma­he, po­tom tak­til­nost pro­du­ži­ti do u bes­kraj. Ta­ko se do­bi­ja strob era, lu­de svje­tlo­sti i pra­znog pa­noa, jed­nog ubr­za­nja ko­je nas, na­po­slet­ku, izu­va iz ti­je­la!
Ne­ma stra­ha od pro­pa­sti (u tom smi­slu, bez dalj­njeg, čak je i pri­mi­sao nu­me­ri­sa­na, jer ka­ko bi druk­či­je funk­ci­o­ni­sa­la kon­tro­la ako ne bi ne­svje­sno i sa­mu se­be kon­tro­li­sa­la, po uzo­ru na ko­mu­ni­zam, ko­ji je na­sto­jao uhap­si­ti ilu­zi­ju), naš „se­mio-ka­pi­tal“ stru­ji sve­ci­je­lim pro­sto­rom, sva­kog ju­tra ot­kri­va­ju­ći ča­rob­nu mo­guć­nost, bi­la to vo­da na Mar­su ili dru­ga vr­sta u kap­su­li. Bit­no je sa­mo jed­no: sve mo­gu­će re­sur­se do kra­ja is­crp­sti u in­ve­sti­ci­ju ko­ja će na­sta­vlja­ti bje­so­muč­ni pro­tok in­for­ma­ci­ja.
Pro­ći se sli­kom a ne osta­vi­ti trag, po­sta­ti atom sav od mi­sli – ta­ko se ani­mi­ra no­va Atlan­ti­da, ostr­vo iz­me­đu ne­ba i ze­mlje, onaj lift u ko­jem sa­o­bra­ća­mo, do­pi­su­ju­ći se kroz va­zdu­šne li­ni­je, pred­sta­vlje­ni kao an­đe­li na­u­ke.